ОМШ "Теодор-Тоша Андрејевић"
Хармоника је најраспрострањенији, а може се слободно рећи и најпопуларнији инструмент на нашим просторима. Захваљујући пријатном и карактеристичном звуку, заузима значајно место у народној, популарној, класичној и џез музици.
Хармоника је полифони, аерофони музички инструмент са диркама или дугмадима. Музичар на хармоници (хармоникаш) левом руком шири и скупља мех и док ваздушна струја из меха пролази кроз мале дрвене коморе, на чијим отворима се налазе металне плочице, те плочице вибрирају од струјања ваздуха и добија се тон. Који тон ће звучати у ком тренутку контролише хармоникаш својим прстима притискањем одређених дирки или дугмади.
Тело хармонике се састоји од две дрвене кутије повезане мехом, у којима се налазе дрвени држачи тонова и сами тонови. Величина и маса хармонике варира у зависности од њеног типа, броја регистара и басова. Разликују се три основне врсте хармоника: клавирска хармоника, хроматска са дугмадима и дијатонска хармоника.
Сматра се да је прву хармонику конструисао Кристијан Фридрих Лудвиг Бушман 1822 г. у Берлину. Хармонику је патентирао Кирил Демиан (према неким изворима Цирил Демиан) 1829 г. у Бечу. Његова хармоника је имала тастере за свирање само са десне стране, док је лева страна служила само за развлачење меха.
Хармоника је фолклорни инструмент популаран широм света (Француска, Италија, централна и источна Европа, Латинска Америка). Веома је присутна у традиционалној и новокомпонованој музици Србије. У другој половини XX века почиње да се користи у џез музици, али и у озбиљној академској музици. Огроман допринос развоју академске хармонике и уопште литературе за хармонику дали су руски композитори.
